PESNIKOV IZBOR
TALOG NEDOVRŠENOG / Povelja XXXIX
MESEC OD PESKA / Pesme iz rukopisa
OTKUP
HLADNA GOLUBICA
SUMO
VIKEND ARANŽMAN
ARUNDATI
BEZ DOBRIH VESTI
TI
IMENIK
TALOG NEDOVRŠENOG, PISMO NA VODI
TALOG NEDOVRŠENOG / Povelja XXXIX
Talog nedovršenog - Pismo na vodi - Povelja XXXIX
Pesme iz rukopisa
PROBE, IZVOÐENjA
U nezakazane sate
ukažu se jutra.
Ne obavezuju na tišinu.
Ni na nepogrešivost izvodenja.
Probe su za svecanost
kojom se ne razmecemo.
Jer negde su se u pokušaju
bistrijem vec dogodila.
LOKVANJI, SMISAO
Cas je kad prozirna sam.
A sva besprizornost
neskrivena hoda uza me.
Tu gde culnost od misli
pitka mogla je potrajati.
Koliko smisao lokvanja.
Listak života.
TOPOT, MONOGRAM
O-o-o-p.
Poklik kajakaša.
Udar vesla po vodi.
I govor kapi
za obaranje vrućice.
Što u svemu traži
običan dan.
Blagi topot.
Laku kišu.
Izbledeli monogram
apokalipse.
KAP, JOŠ JEDNA
Prepisivac horoskopa
ne vidi i ne cuje
što gluva noc zna.
Da još jedna kap pada.
Moja je izgubljena zvezda.
I njena sam ja. Izgubljena.
Umivamo se svakoga
jutra u istom naprstku
za dogorele svece.
VERNO, UVEĆANO
Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.
Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uvećano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.
Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kući snega.
Medu slabašnim zidovima.
Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.
KOLAŽ, OGLEDALA
Jednim pokretom ucinih
da drugaciji bude kolaž
u prolećnoj vodi.
Platno rukom nanetih boja
sa ogledalima za lov na sunca.
A opet stari Eol vreba
iz zaboravnih ruševina.
Božanska mašina
u igrama na sreću
sa ručicom u plamenu
ulaže me u zlatost
svakodnevnog gubitka.
Kao okean starinska je
moja žed. I moja barka.
Mesec od peska.
Slobodna si kažem zimovki
pre nego što se veže.
I padne u ove reči što za tren
ili dva biće zarobljene
u mojim ustima oblepljenim
nečitkim trakama vazduha.
Pre no što se nađem obgrljena
tunelima što utiču jedan u drugi
kao vesela bolest čavrljanja.
Između istočnih
i zapadnih spavaonica.
Iza bazarâ i divljeg rastinja.
Ispred strojeva ludih
snajperskih otkočenosti.
Ah kako su mi potrebne
lagune tvojih očiju.
I male ulice.
Sitan nakit predgrađa.
Da kao talac smrću ucenjen
tiho krijumčarim sat za satom.
Otpor tuge. Liriku ruba.
Svakidašnje blago otkupa.
Govorili smo o poeziji.
Misli prolaznice
ogledale su se u izlozima.
I reči netražene
pronalazile se
u svojim promišljenim
i osetljivim bićima.
U kratkim ćutnjama
gotovo da se mogao
začuti zvuk sličan
onom kad se sklopi
sigurnosna brava.
Kad deca su
na ljuljaškama.
I hladna golubica
na suvom dlanu.
Kad stvari napokon
nalaze svoje mesto.
Svetlo i ozračeno.
Kao iznenadno
preseljenje onih
što nikuda ne putuju.
SUMO
Ništa ne zbrajam.
Ni na šta ne računam.
Posedujem livadu
sa travkama što seku
kao divlji konac.
I polovni taksi
neprijavljenih misli.
Što premešta me
od jednog do drugog
neprežaljenog mesta.
Od jedne do druge
tame u koju upirem oči.
Potopljena sam
radionica insomnije
u kojoj dragovoljno
dežura duša.
I bez mnogo buke
spasava republike
snovidovne unije:
ono što bejah i što jesam.
I ono što ne mogu biti.
Astralno telo domovine
što je dok sam
od nje sačinjena
u sebi rasla
deo po deo nestajala.
Sakupljam tragove boravka
iznajmljene na tren
pod mojim imenom
na goloj vodi
na razvejanom otoku
pod sucobranom
kog obara vetar.
Ja sam letnji puh
u nepremerenoj svili
koju sa drugog kraja
zimzelene žudi potkrada
drugi letnji puh.
Lovimo na čistini
istu perlicu vazduha.
Srž lešnikove školjke.
A gozbe nigde:
svakoga jutra moram
iznova stvoriti dan.
Ja sam sumo rvač.
Hvatam se u koštac
sa sumo planinom.
Bez svetog svitka.
Bez pirinčevog pljuska.
Bez vidljivog smisla
i razumne namere.
Bez ičeg.
Sem potrebe
da postojim.
Preko puta sedela je žena
sa šalom mekote jutra.
A sumrak je osvajao.
Žmirkavost jednog
od onih dana. Bez dioptrije.
Pod autobuskim svetiljkama
njene usne. Stranice
zapečaćenog vina.
Hermetični erotizam.
Nikome i ništa nisu htela reći
napregnuta nehotična slova
u njenoj kosi. Šnalice
neurona koje duboko
ispod potpetica potpiruje
zemlja predugo učena patnji.
Preko puta sedala sam ja.
Ogledalo zvezde koja
umire bez glasa bila mi je.
A trebalo je u ovom prostoru
bez ovog vremena
da uđemo nasmejane
u putnu agenciju.
Da prihvatimo bilo koji
vikend aranžaman.
Da ponesemo sa sobom
majušne torbice sa dečjom
šminkom. Jabukama.
I stihovima od svile.
Za put na daleka ostrva.
Tu. U orbiti srca.
Van istorije.
Neobično je lepa
ljupka i snažna žena
čiju suštinu čini čovek.
U jednoj od malih
i beskonačnih svojih
odaja mudrosti
u stanju je osloboditi
vodopad.
Ili u zagubjenom kvartu
zamršenog sveta
pročitati sudbine.
Kao prvu knjigu
na kolenima.
I u velovima vekova
prepoznati obmanom
obmotani nož.
U naizmeničnim
strujama krvi
otkriti istine što uistinu
ne mogu biti
neka druga stvarnost.
Samo uvek novo
plavo sunce i mesec.
Maslačak i travka
koje možeš naći
u istoj svadbenoj postelji.
Pod baldahinom.
Kao blizanci što su.
Kao kašika u kašici.
Kao prazno
što postoji
da bi bilo puno.
Kao ti i ja.
Vrh straneU ovom gradu tako dugo
bez dobrih vesti. Tražim
knjižaru koja radi noću.
Knjige koje pomažu
da se podnesu
bol i nesreća.
Gledam u sat. Svaki
minut kraj je veka.
Pogreb neke od malih
neratobornih svetlosti.
Ti si najproverivija
istina o meni.
Obrgliš mi ramena
kaputom
koji više ne postoji.
I to je sav smisao
ovog podsećanja.
To što pokret
tvojih ruku
čini moje telo.
Hvataš
zlatnu sekundu
kiše mog oka.
Talas dna.
Gde raste stablo.
Dom pod nebom
tvoje duše.
Jutro sa notesom
i ranim đurđevkom
u grudima. Briše prste
papirnim salvetama
na putu do škole.
I veče će već razviti
kakvu takvu vidljivost
tela zvezdanih i zemnih
na polaroidnoj fotografiji.
Samo ja nemam više
tu rumenu večnost.
Pouzdan osmeh
nad imenikom sudbina.
Dragih. Raseljenih.
Juče i sutra
danas ne veruju
jedno drugom.
Sa uvezanim
prtljagom u sebi.
Na stanici sam
odakle nikuda
ne krećem.
Kao obućar
nad cipelom
koja se ne da
popraviti.
Iz rukopisa zbirke Žena od pesme
Vrh strane
TALOG NEDOVRŠENOG, PISMO NA VODI
Tisa cveta!
Tako je glasila poruka na mom mobilnom telefonu, 21. juna 2008.
Ne cveta Tisa uvek - a cvetala je upravo tad.
Potrebna je neobična i gotovo potpuna saglasnost vazduha i vode, temperature
i čistote, nevidljivo stakleno zvono vrhunske zaštićenosti - klimatske i ekološke
ravnoteže – i vrhunske punoće, pa da majušni, gotovo nevidljivi insekti, nalik
vilinom konjicu, započnu svoje treperenje.
Igru života i smrti.
Da ponesu eros i tanatos u rasponu svojih prozirnih krila.
Tek za jedno bdenje. Jedno lebdenje. Jedan let. I pad.
Da drhte od siline tog zadatka, neslućeno važnog i neprimereno velikog za
svoj sićušni rod, kog laici često mešaju sa nekom nepoznatom biljnom vrstom.
Da prožive, dakle, čitav vek, i ispune njegovu i svoju prvotnu svrhu – tu
svetlu i tamnu životnu slast - u samo jednom danu.
Da ispevaju pri tom nečujnu melodiju čežnje, koju iz predačkog pisma, iscrtanu
vlastitim telašcima, uznose u notni sistem nečujnosti pejzaža, kao muziku
svetlucanja. Začaravanje. Kovitac zelenog i zlatnog oka vazdušne oluje nad
rekom, iz koga će odvažno prokrčiti put u rađanje čitavog potomstva treperenja,
novog života, dugo skrivanog i čuvanog u placenti vode.
A sav taj put - prevaljen u tek nekoliko sati - nakon svadbenog transa, ostaje
napokon telašcima svileno učvoren, pokretni sag na vodi. Kao ljubavno pismo,
nestalo u kratkosti svojih poruka o trajanju. O sudbinskom značenju nekoliko
sudbinskih stvari. Rađanja, ljubavi i smrti.
Oduvek sam znala koliko je dramatično lepa ta minueta - minut i pirueta
u punoj simultanosti - koju ispisuju vodeni i vazdušni trnci u vremenu. Sa
njom sam rođena.
Palingenia Longicauda.
Pojava koje nema nigde, dostojna sinonimne pomisli na zavičaj.
Nečeg potpuno mog, nikad izgubljenog.
A nikad posve neizgubljenog.
Krhkost nemoguće ravnoteže, ostvarene jednog dana, jednog trena. Između očigledne
propasti čitavog jednog živućeg roda, što se kao sama uzaludnost nadvija nad
naše bivanje i pretapa u potpuni, ponovni trijumf, iznova osvojene , i uvek
iznova osvajane, trajnosti života.
Taj drhat panonskog leta. Tiski cvet.
U njegovom fluorescentnom pejzažu stasala su moja panonska leta. Tiha, do
iščeznuća zvuka. Usijana, do podneva u visokim tornjevima tek odzvonilog zlata,
što se u teškim nedeljnim toplinama i sjaju spuštaju na belinu stolnjaka,
u poluispijene čaše mladog vina, u zuj ose na prezreloj, napukloj kajsiji.
Tisa cveta!
Nešto samrtno tužno, a obećavajuće, tinja u preobražaju tankog i nerazgovetnog
vela ponad reke, što svetluca u nerazdeljivosti prosjaja vode i peska, najavljujući
posebnost svoje objave.
Jer ta fuzija krajnjih i međusobno udaljenih fenomena i nije drugo do obznana
ravničarskog čuda, dugo pripremanog promenom sezona: one duge, i veoma sporo,
u zemlji i nebu, čuvane radosti rađanja, što klikne nakon beskrajne zime zaustavljene
u ledu pod uličnim svetiljkama, na minijaturnim klizalištima kanala i barica,
sa čitavim pretećim lavirintima nebeskih signala uronjenim u njihova ogledala
- pre nego što se tajne mreže životnih objava razbistre i razdane, u dobima
prvih visibaba, narcisa i zumbula - nestvarno krupnih i staklenih - u kristalnoj
jasnosti trava.
Tisa cveta!
Ravno je to preokretu sveopšte ćutnje rečnih stanovnika, zavetovanih tišini,
neodavanju tajne, koja nikada nije u dometu oka, nikada sasvim otkrivena.
Čak ni onda kada ribari izvade svoj ulov. Ni mrmora, ni vapaja, iz tih otvorenih
usta!
Tisa cveta!
Kao preoblačenje neveste, u čas pre izricanja svetih zaveta, povlačenja dugog
vela sokacima, preko rumenog i sveže polivenog razmaka između cigalja, odakle
niču i cakle se rombovi crnice, a dalje, uz put, raste, slobodna, jedna, jedinstvena,
zemlja panonskog tla.
I kada drhti u vrelini, i kad u ciči zebe - drhti cela.
Tisa cveta! Pa to je ravno veselosti igre, koju započinju dečaci sa kuvanim
kukuruzom u ruci, trčeći uzanim puteljcima između sokačića i kolovoza, gde
prostor još nije osvojio, ni tabane oprljio, tečni asflat.
Tamo gde se i prašina raduje uzdizanju iz mrtvih, i svom vaskrslom sjaju.
U oblacima, ponad zavrtloženih suknji devojčica, koje u rukama, trčeći, nose
hleb namazan mašću, posut paprikom, katkad namočen u vodi, raskošno zasut
zvezdanim šećerom, kao slutnja slatkiša sa nikad viđene trpeze.
A oblaci su ponad njih, i pod njihovim stopalima, ispred, i iza te razdragane
dečije povorke, i vesele buke. I opet oblaci, budni pratioci, ogrnuti u crno,
nad povorkom izlomljenih figura, sa izdišućim cvećem i malim pogrebnim velom
nad sandukom u kome je Neko.
Tisa cveta! Kao da se odjednom u male gradove sjati nepoznato mnoštvo. Tu,
gde na prozorima i kapijama, s neskrivenim zaprepašćenjem biva dočekano i
ispraćano i jedno jedino, i svako lice, došljaka i stranca. Jer svako je posebno,
u svom ramu odvajanja od znanog. Drugačije od onog mnogo puta viđenog na svakodnevnom
uglu, kraj bunara, u dućanu, na ulicama na kojima izvečeri, bagremovim grančicama
se braneći od najezde muva i komaraca, slegnu se susedstva na pretakanje priče
o istom. Tek za reč ili dve, ili ponekom šalom, pomeraju se večnosti priča:
o vrtlarskim radovima, svadbama, preljubama, iznenadnim odlascima. Ko zna
kud. Tamo, gde ni Tisa ne cveta.
A Tisa cveta!
Kako sam mogla i za trenutak zaboraviti ime te formule, te preobražavajuće
novine sveta koji bi, bez nje, zaboravio sebe. Te u sebi ujednačene, meke,
utišane, pastelne boje surovosti istog, povučene poput neke odsudne grafitne
crte u prašini panonskog akvarela. Ili direktnosti, neporecivosti leja, koje
će nastaniti lukovice lala i njihove heraldičke, uslamtele boje.
Ili onih linija, koje odvajaju, najjednostavnijim potezom neposustale mašte,
i gladi za promenom, rukom majstora moleraja, donji zid kuće, od onog višeg,
kome jednako pripadaju. Kao belo, i čisto. Belo-belo. Kao plavo, i plavetno.
Nebesko plavo.
Nešto od gesta prvog, prozračnog stvaranja nadvija se nad rekom.
I to je ono što, u nezametljivosti plahe i prozirne životne radosti i drame,
i panonskog paora, i usamljenika u hodu kroz prašinu - ako ga spazi - učini
pesnikom u duši. U tome času. I za sva vremena.
Tisa cveta!
Kako sam to mogla prevideti da postoji taj neimenovani dan i datum, ta fešta,
kada je to moje vlastito pamćenje, i moja afazija, i moja vizija, moja leksika.
Nikada, do sada, nisam opisala taj fenomen, niti sam o njemu pisala. A on
određuje samu čežnju da uhvatimo trepet i dramu trenutka.
Potrebno mi je, u svakidašnjem životu, mnogo koraka u gradskim ulicama, po
lišću, i novinama koje noci košava, da sakupim i prodenem sećanje reči, njihova
čula i njihovu imaginaciju, u značenje tog fluida koji prolazi, a ne nestaje,
istrajno i nevidljivo vladajući našim bićima.
I sve više verujem da upravo to gotovo izmaštano preplitanje slika, koje imaju
podlogu u etru, nije drugo do golo i čisto postojanje - sa svojim krhkim fizikumom,
žurbom za onim što ne stižemo izgovoriti, a što će proteći zrakom, ako ga
ne zaustavimo pretapanjem slika u sebi. I da će tako, nespoznatno, ne bude
li naših unutarnjih slika i kolaža reči, odneti i nas, i sve što nas čini,
nepoznate nama samima, u novo nepoznato.
Pogledaj šta sam doneo, govorio bi moj otac, otvarajući svoju veliku
tašnu, punu objektiva, smeštenih tu da mu se nađu za različite okolnosti,
svetla i daljine spoljašnjosti - i za njegovo probrano, tankoćutno i munjevito
osećanje onoga što treba zabeležiti. A tiskale su se već tu, upravo tog dana,
pre neki sat, izrađene fotografije.
Ah, toliko prizora, toliko slika. Sav svet je u njima, mislila
sam uzbuđeno.
Sada znam da nigde i nikad svet nije sav.
Ali da mi je potrebno toliko slika, da imenuju, u meni, prizore koji
nestaju, koji samo u jednom času dobuju po mojoj koži, kao kiša po tabli reke,
a sve posle njihov je nigde sabran i nigde postojeći zbir, koji će se rasuti
u nigdinu, ako ne nađem za njih stih, metaforu svog prisustva u opštem toku,
u promenama koje nas čine.
Tome dakle služe sočiva.
Tu su svi sudari mira i strasti, i toplina i jeza tih sudara, koje nam spolja
i iznutra nude prizori.
Snežne cvasti na prozoru. I one pod kožom. Male ulične svetiljke u vati magle.
Radujem im se koliko ih se plašim, jer tu su, da zaustave tok, i čuju
promenu, koja isklizne, tiša od pokreta minuta u ravnodušnom kapanju
digitalnih sati. Nakon kojeg nismo isti, i ništa nije isto.
Vidi šta sam donela, govorila sam sebi. Vraćajući se sa reke, gde
su ljudi izlazili da se nakupe disanja, za dugu noć pod visokom ubilačkom
pismenošću nevidljivih nosača bombi tog kasnog proleća 1999. Kada sam živela
od vesti da svet postoji, od kolebljivog napona struje koja šalje
signale iz mog etarskog postojanja, nekamo u svet, u dalji etar, kad sam i
sama postojala kao posrednik znakova o postojanju, kao bežična telefonija
izgubljenih, bezimenih, koja traži hitra ohrabrenja.
I pristizali su mi u svest, sa fascinantnim oreolima, i u fantastičnim ubrzanjima,
tu, na ivici potpunog mraka i pretećeg odrona u nepostojanje, odlomci poema,
zagrljene strukture životnih impulsa, govor bilja, odjeci muzike, udaljeni
i nikad viđeni predeli, kojima sam želela putovati, ritam udaraljki, stihovi
pesnika, sekvence filmova, njihanje bakinog ružičnjaka u letnjoj oluji, šapati
onih koji su me voleli, snegovi na kapiji koje više nema, a ja je vidim, i
mogu je otvoriti.
Dobovali su, kao dobra kiša. Pismo na vodi, čija su slova bila kao mali insekti
palingenije longikaude, već zaronjeni u smrt, što krilcima prenose
brzu, lasersku vest o životu. O lepoti značenja koje se glasi, ne pristajući
da blizanačkoj polovini, čistog ništa, prenese svoje ispražnjeno mesto i ime.
Groblje je Tisa, kada precveta… kaže jedna lepa mađarska romansa.
Zato čekamo cvetanje reke. Jer je iz nje nastalo, gotovo uskrslo, a više je
od nje. Sama metafora cvetne strasti u ogledalu pada, zaborava, jednačenja
svega, u jednoličnosti vremena i voda.
Vidi šta sam donela, kažem sebi, u odrazu kompjuterskog ekrana, nad
papirom. Kad obilje slika klizne iz putne torbe oblaka, iz govora ljudi, iz
krhkih reči naših sporazumevanja, iz mlaza aviona, iz zvonceta poštara. Jer
kada reka miruje, kada ne prolaze tegljači, katamarani, mali ribarski čamci
sa jednim putnikom i jednim psom na pramcu, kada se ne spuste u brzom letu
lasta i roda - voda vremena ume biti teška poput uljanog druma. Neprobojna,
kao santa, koja ledi svest. Potrebne su joj slike i reči, njihova nadrealna
uzrujanost, usplamsalo imenovanje života. Pobuna pred nestajanjem. Da bi živela,
pre svoje smrti. I prenela svojoj smrti taj usplamteli život - da bi postojao,
i nakon smrti cvetanja.
Volim sneg reči. I prašinu.
Praznik igre uskovitlanih sićušnosti.
Kojoj se predajem čisto, jer mu se materijalnost već samo priviđa, kao uspomena.
I zato je tako puno, i sažeto. Kao Tisin cvet - do neverice kratko, gotovo
nepostojeće, a opet potpuno biće - insekt i biljni plašt, telo i svetlost,
vazduh i voda. Trepet koji postoji da bismo mu uočili značenje. Možda tek
obmana čula, i samo stanje duha. Vrhunsko umeće prirode da nadvlada bolest
vremena – koju po našem srcu zovem arithmia absoluta – između brbljivosti
sveta i apsolutne tišine, koje nas podjednako udaljavaju od nas samih, i iz
nas samih nas odvode.
Stoga verujem da je pesma mali metaforički odlivak nespojivog, britka zasićenost
slike, ponad dve reči. Minijatura - najsvedenije ustrojstvo sveta,
koji nigde nije potpun i sav. I odlazi, kao neizrecivost istina. Između iznenadno
stasale moći reči negde, u nama, i apsolutne slabosti jezika, njegove tišine,
stoji isto značenje, koje volim u stihovima Iva Leda: Tako ptice/razmiču
granice neba i pokazuju/ da život treba voleti silno svakog trena/snagom i
pobunom rastavljenih ljubavnika.
Tek na tren mogu da zaustavim značenja koja postoje i mimo mene, koja hvatam
damarima, i malim emblemskim zgusnutostima reči, vezujući ih u lanac odbrane
pred poplavom. Hrabreći se njihovim spontanim zbirom, raznostranošću njihovog
majušnog bratstva, njihovim igrama koje ih otvaraju i sklapaju - otiskujući
ih dalje, ka nepoznatom, glasom nehotično nastalih poema.
Taj praznični usklik i odah postojanja, taj događaj je stih. Moj
tiski cvet.
Pismo na vodi. Na koži.
Išiba ga košava, i iznova ispiše svaka sekunda.
Kao Gospodar promena. Kad dune u latice ruže i božje osmejke.
U naša imena. U suze i led.
Kao život sam.
Leto 2008 – jesen 2009.
•
Ulice zavičaja
presvučene alpakom
prepoznaješ po zavijucima
označenim svetiljkama
što nekada su te zaljubljeno
pratile u hodu
Danas ih vidiš umanjene
Kao raznobojne glavice igli
na nedovršenom kroju
gradskog odela
što neprekidno puca
od nedostatka mere
Kao da putuješ vijaduktom
iz visine razaznaješ groznicu
beskrajno umnoženih kretnji
što nastaju iz zadremalog
korenskog instinkta
ili upražnjenog mesta
na koje još nije postavljen
razumni skretničar
A prešavši pogledom
čitav vazdušni luk
natpise na putokazima i dućanima
kao i brojeve na ulazima
predačkih domova zatičeš
još od tvog odlaska nerazbuđene
Pokrivene istom mahovinom
staračkog slepila i rđe
•
Šume utopljenice
uz samo sečivo vode
raspolažu predsmrtnim moćima
da listove topole
neprimetnim pokretom vazduha
preokrenu sa strane u boji tavne masline
na onu fiktivnu i gotovo bi se reklo
od živog srebra ispletenu
što iznenada
i natopljeni brid kopna
i nerazumnost odronjenog stroja
šumskih mladica
odigne na suvo
Na spasonosni stepennik
iznova izmišljene stvarnosti
•
Glumci uličnih pozorišta
neprekidno kazuju
da nema trajnih boja
na koje bi se mogla osloniti
unutarnja strana reči
Šminka se topi i oni je gutaju
potocima polusasušenih suza
zidajući u sebi postament
na koji će stati
kao na mali beli kamen
sred blatnih dvorišta u predgrađu
putujućih varoši
i tako bolje čuti bogove
šte se rađaju uvek dugobradi
i strašni
udarajući u kišu i vetar
neprirodno mladim grlom
i ćutnjom što odmiče u poslu
kao noćni kosač
•
Kao seoski čudak
vremešni prodavac metli
ulazi u šumu koju je sam stvorio
onako kako se i obično stvaraju šume
Sadeći drveće u umu
A izlazi kao mlad čovek
što je u sebi našao saputnika
Mirno oružje za carske zveri
i za put u brežje
Ili su bogovi sami ushodani
na jednu reč za njim pristali
kao neskladni talasi
i nestašna deca bilja
sve do doline duvan-cveća
što šiba dok opija
i mrtva mora grebe
kao jetru vatronosca
Budeći zaspalog
među tvrdim i neprobojnim stvarima
Kao poezija kad govori
svojim maternjim jezikom
•
IZ ŽIVOTA
Zavoleh te iz života Moja muzo
Iz predela opisanog svetlošću
osmejka Pod kojim perunike
Sklone azuru Slikaju moje tanke ruke
Ime tu doziva poreklo Kao jasika šumu
I crtež na koži rađa pokrete meduza
Pejzaž vode I prozirno sleme
pod kojim Oduvek Sanja da raste
najugroženija manjina Smešno
maleno ja svakoga U meni
U ulici tihih ogledala
Ugrabljenoj dobu presudnosti
U niskoj oblačnosti Gde poput snega
novo i topivo je vreme
Zaspiš sa mnom A u škripi vratnica
između dve ere osvaneš Pegice
na vratu bilo čije kćeri Placebo pilulo
mojih zalazaka Tananih i setnih
Pod plimom mraza Gde sva
tvoja stvarnost ljubavna je igra
srebrnih puževa Na smrt
rastavljenih Što stapaju se telima
bez doma Puni bića i nigdine
Kao pismo osetljivo Podupirući
svu raskoš izgubljenog
•
Dolazi mi stablo
u zimskim suzama
Ne zavodi ga lampa
svetlosti spretno razmeštene
u oknima praznine
Ni brava od cimeta
Ni okna od zvezda
na modrom svodu
od studeni što zvone
Pruža mi male makaze
Davno izgubljene
među kućnim predmetima
Ne bih li od tankog
tek nakupljenog srebra
iskrojila njegov odraz
Isto takvo
zimsko stablo u suzama
Ledenu oluju izbeglu
sigurnosnim sazvežđima
Nagu i razuzdanu
Kao ples
dva zimska stabla
u meni
•
Majstor si ti što svlačiš ovaj grm
čineći me skupljačem latica
nepostojećeg zbira
Bezglavi vozač patafizičkog točka
što neprekidno uvećava obmanu
Znanje boja neusaglasivih
sa etrom suštine
Poigravaš se čas jednim
čas drugim uglom ćutnje
u obliku moje sobe
Nagim i razbludelim trnom
što raste Otiskujući me
do poslednje odaje ugljena
Gde srce udara meko
u azilu dečjih duša Obnevidelo
među belim posteljama
Kao leptir u snegu
•
Spusti tu srebrnu kašičicu
u srebrnu zdelu
U prazninu koju je obliznula
ne glad već čista
srebrnolika praznina
Dođi da gledamo prvi sneg
Kao da ovlaženim očima
potpisujemo rane radove
Toliko puta izbrisanu
i iznova navejalu
vrelinu duše
•
Kvadrofonične sprave
zvone u zoru
Smrt je u toku
Zovu iz Ceha pesnika
Kako da dođem
Pada sitan sneg
Crne tačke prekomerno rasipa
po otvorenom drumu
Taksistima rastu
krila od leda
Sve je to život
poručuju iz Drušva
mrtvih pesnika
Pismo na koži
Kako da ne dođem
S ružom odraslom
na strogo prelomnom
mestu na Mostu
U sunčevom koridoru
U peni U pevnom gestu
•
Dobro je
što sam Niko
Ništa
ispod trna
što tišti
Ti trgovac trnom umiveni
na mojoj grani
Punim ustima jedeš
moje strašne
urođene plodove
Od kristala
Od krvi i mesa
•
NJUTNOV DREMEŽ
Nesavladiva je azbuka
očiglednost
Ali samo na njenoj litici
mogu kušati zamišljeno
Argonauta omiljenog iščekujući
sa izletničkim rancem
natovarenim pričom
Bez finih prelaza boja
nepristupačni su mi
izveštaji o vodostaju
Šta bih znala o moreuzu
u letovalištima dubine
O širini carskog reza
na trbuhu planete
Ravnoteži leda i otopina
što stiže starenjem pošte
U iscrpljenosti boce
i ovlaženoj naznaci
punog sastava tajanstva
Da nije talasa
Njutnovim dremežom
Zaljuljanih Postrance
S udarima o slepoočnice
Da nema replika
o podvodnosti vaseljene
sazdane kao rondo
potopljena vremena
Te onoj što me vuče za ruku
trzajem koji traži obe hemisfere
neizbrušene i u jednoj reči
mogu kratko u više glasova
a opet spremno izreći
talog nedovršenog
Akvamarin
•
DVA MINUTA RUŽE
Kad stigoh na vašar viđenog
sve beše potrošeno.
Šatre skupljene.
Sagorele u zapadu.
Ordenje podeljeno.
Prava prigrabljena.
Ostalo je još malo toga
na slobodi
opomenuše me okupljeni.
Možda tek dva glečera
pod zvonom.
Meni se ona učiniše
nalik staklenim dojkama
što taknu se u hodu
žene od pesme.
Bejaše to doba kraja sveta.
A ja joj poželeh isto što i sebi.
Ništa van običnog.
Šolju kišne kapi.
Dva minuta u životu ruže.
•
LEKTIRE
Tu sam da ne bih bila nađena.
Da pevam a da to ne budem ja.
Rublje na konopcu da sam.
Na čistom vetru stranice
bela zastava predaje.
Mrežica nerava i opis lista
iznutra što živi ispod imena
koje iznajmih drumovima
kud upute se oči što rone
iznenadnu bliskost.
Iako lakih reči nema.
Promajna su vrata iza kojih
sklonih vekove nedostajanja.
Pisma tebi što lepa su
zbog odgovora koje mi šalješ.
Ni težina teksta ne postoji.
Možda tek gusta senka govora.
Vakcina u štivu što sabira
izgubljene krajeve priča.
Suza iz ampule što pogled uči
da lizne kamenčiće i pesak.
Niske zemlje. Pre nego što
zađe u predele zalistaka.
U samo srce stvari.
Te rukom one koje u meni
kao da nema mogu pogladiti
pobunu ruža. Ubrati ovaj dan.
I za tren jedan kao nikad biti
to nežno to strašno biće smisla.
•
STAKLENA TRAVA
Spazih crvendaća
u staklenoj travi.
Skupiću njegove
slogove pomislih.
U stakleno zvono.
U košulju pesme.
Trebaće bistre
štipaljčice
razorenom zraku.
Jer kranovi stižu
bez najave. Rano.
Obijaju vrata
tankom ledu.
Iznose korenje.
Pesak i kamen.
Preokreću reči.
I one ostaju nage.
Bez veznog štiva.
Otvorenih usta.
Dok rastu
nasip i malter.
Temelj i kuća.
Za stotinu
godina samoće.
•
NITROLINGVAL
Ponekad ne znam
ko je pisao moju pesmu.
Da li sam te tanke
i zapletene linije
povukla ja.
Iako nikad nisam
pohađala tečaje crtanja.
Ni časove muzike.
Na kojima bih možda
bolje mogla razumeti
stablo što peva. Sve te
u izlog u kišu u vetar
napadale zvuke.
Nije li se umesto mene
pesmom pozabavila
Poezija. Proglasivši me
pisarom. Ili diplomatom.
Koji uspeva da čuje
i izmiri i sebe i nju.
Potpunu nezamislivost
i malu notu udovoljavanja
smislu. I nekom uvek
sasvim ličnom vapaju.
Kako bih inače mogla
objasniti tu moć da sa grudi
neznatno bar odignem
kamen stvarnosti.
A da sve ostane ista
gorka so. Prštava.
A opet različita.
Ona je odgajila dizače
tereta. Pogled kroz
trepavice. I moje reči.
Ja sam nad bistrim
mlazom čistila rotkvice.
U hodu skupljala listove
kalifornijskog hrasta.
Poravnavala jastuk
na koji u susedstvu
spustila se bolest.
Bila u publici. Ćutala.
Dok su se sukobljavali
jezici. Izvornici i prevodi.
Čineći me uznemirenom.
Željnom te raspukle
voćke govora. I tako živom.
Dok gubila sam ritam.
I iznova ga zadobijala.
Zaboravljala. I pamtila.
Kao kad pod nepca
staviš malu belu pastilu.
Nitrolingval.
I rastopiš disanje.
•
KRALJEVSKA BRONZA
Izlazimo sa izložbe
bruja. Zvona njišu se.
Još od dinastije cvrčaka
i zmaja. Još od epoha
blistave bronze.
Iz bremenitih ćupova
i poklopaca što sviraju
iz ere svilenih nazuvaka
i srebrnih naušnica
iz neba u slovima
od letećih riba
kustosi dele
večnost na tren.
U kafeu preko puta
zidovi emituju pejzaže.
Naručuješ nam kolačić
u obliku diska.
Sa usana na usne
prenosiš mi
muzičko iverje.
Napolju elektronske
mačete šibaju. Etar
gine za poslednju vest.
Klimu srećne valute.
Momci na uglu šire veru
u bešumne računare
za pretvaranje pustih
grana u večiti bor.
U kamenolomu
negde po strani tajno
lomi se poslednji
održivi govor.
Dečaci posećuju
opasna mesta.
Skupljaju grumenje.
Poslednje uzorke
uzajamnosti.
Sudbinu pesnika.
Na razbijenom prozoru.
U tečnom vremenu.
•
PLAVI SNEG
Popušta i ovaj most
od suvog lišća.
Ulica je neprevodiva.
Dole su kocke na sreću.
Gore blokovi sajber
formata. Disati je
lako. I nepodnošljivo.
Sve vredno što nosiš
sa sobom u sebi drhti.
Duša pile.
U električnom jajetu.
Samoća.
Jasno naslikan
akt iznutra.
I posvuda opet moraš
nagim grlom. Pokretom
vikinških brodova kojim
divlje patke seku led.
Dok svetlosna muzika
hoda nad tobom uz reku.
Prinosi hranu vazduha.
Pritiska meke tipke
za tvoju pesmu bez glasa.
Fotografiše sjaj na licu
dobrote. Šapuće:
ovuda ovuda prođi.
I grad kao krilo oblaka
na tvojim je ramenima.
Dok zabacuješ perje
kose. I lagan sasvim
u stakalca svetlosti
veješ. Svoj plavi sneg.
Odabrane pesme su iz pesničkih knjiga:
Pejzaži nevidljivog (2001), Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov
dremež (2004), Žena od pesme (2006) i Plavi sneg (2008).
Časopis “Povelja”, Kraljevo, 3/2009, str. 101-120.