ŽIVOT OD PESME
Tanja Kragujević

POEZIJA, O POEZIJI

POLARNA

POLARNA

Zar nisu čitali budućnost
I da lepe se o zidove mauzoleja
glasovi beznadežno

Da od jabuke grada
davno zlatne u sebi zanjihane
i dah bi da spere
usta jezik grlo

Gipkije moram izroniti
iz zraka čije monade
uzdah znaju biti i orkan

Uzdići se sa kriškom
lokuma u kosi
Obasjati luk što klizi
sa leđa bika kom podvodi me
odisej mesec gladan naracije

Jednim od dvanaest hiljada
umiljatih naloga kaže
Hajde sad Pričaj

U malom amfiteatru
nalik uzdignutom
vodenom stepeniku
kog znam jer oduvek
tu čuvah reči
Ronilački uzdah
krhak koral

Gde prvi put poželeh
da razumem prostor
opruženih dimenzija
Svetlost u vodi

I tako počeh.

DVA MINUTA RUŽE

DVA MINUTA RUŽE

Kad stigoh na vašar viđenog
sve beše potrošeno.
Šatre skupljene.
Sagorele u zapadu.
Ordenje podeljeno.
Prava prigrabljena.

Ostalo je još malo toga
na slobodi
opomenuše me okupljeni.
Možda tek dva glečera
pod zvonom.

Meni se ona učiniše
nalik staklenim dojkama
što taknu se u hodu
žene od pesme.

Bejaše to doba kraja sveta.
A ja joj poželeh isto što i sebi.

Ništa van običnog.

Šolju kišne kapi.
Dva minuta u životu ruže.

HLADNA GOLUBICA

HLADNA GOLUBICA

Govorili smo o poeziji.

Misli prolaznice
ogledale su se u izlozima.
I reči netražene
pronalazile se
u svojim promišljenim
i osetljivim bićima.

U kratkim ćutnjama
gotovo da se mogao
začuti zvuk sličan
onom kad se sklopi
sigurnosna brava.

Kad deca su
na ljuljaškama.
I hladna golubica
na suvom dlanu.

Kad stvari napokon
nalaze svoje mesto.
Svetlo i ozračeno.

Kao iznenadno
preseljenje onih
što nikuda ne putuju.

TI

TI

Ti si najproverivija
istina o meni.

Obgrliš mi ramena
kaputom
koji više ne postoji.

I to je sav smisao
ovog podsećanja.

To što pokret
tvojih ruku
čini moje telo.

Hvataš
zlatnu sekundu
kiše mog oka.

Talas dna.

Gde raste stablo.
Dom pod nebom
tvoje duše.

STAKLENA TRAVA

STAKLENA TRAVA

Spazih crvendaća
u staklenoj travi.

Skupiću njegove
slogove pomislih.
U stakleno zvono.
U košulju pesme.

Trebaće bistre
štipaljčice
razorenom zraku.

Jer kranovi stižu
bez najave. Rano.
Obijaju vrata
tankom ledu.

Iznose korenje.
Pesak i kamen.
Preokreću reči.

I one ostaju nage.
Bez veznog štiva.
Otvorenih usta.

Dok rastu
nasip i malter.
Temelj i kuća.

Za stotinu
godina samoće.

KRALJICA IGLE

KRALJICA IGLE

Trošim malo.
Jer nije preostalo
mnogo.
Govori mi
neoporavljeni
ugao vidika.

Dragostor iz koga
svako je ugrabio
neku stvarku.
Aparatić.
Rezervno srce.

Ostala je noć
presečenih vena.
Gladno leto
na barikadama.
Preskupi poljubac
bez ljubavi.

Čekam da mi dođeš.
Samo ti. Mala
pesmo odbrane.

Uz krike i zlatne
zastavice kao rečni
spasilac tražim
tvoje telo u pesku.
Gde život
iznova počinje.

Samo ti me pretvaraš
u kraljicu igle.
I sigurno spuštaš
na ploču
sa hiljadu obrtaja.

Da u panici razuma
i sjaju čula otvorim
sezonu s muzikom
i zvezdama. Opet.
A posve drukčije.

Kao da već nisam
prašina. Pala.

Kao da sam iznenada
negde u dubu
osvetljena
zaostala snaga
kišne pesme.

Inkrustacija
nevidljivog.

Plutajuća modrica.
Što sažela se.

Da u meni
nađe mesto.

ŠTA SAM RADILA

ŠTA SAM RADILA

Svuda sa sobom
vodila sam
svoje privide.

Nosili su moje cipele.
Jeli iz moje zdele.
Spuštali svoja ljupka
klupka na moje krilo.

Oštrim zviždukom
očiju katkad me
izvodili u otvoren
kosmos. Van sveta.

Da umiremo
za sva ta kratka
svetla i brze muze.

Da ližemo pogledom
snežne vrhove. Kupe
svemirskih Urala.
Ćije barice na tlu
planete ponekad
u sanjivo i vrelo podne
ispije golub.

Upisivala sam ih
u visoke škole.
U duboke strasti.
Učila ih jezicima
drugih bića. Ludilu.

Listala za njih
nerastumačljive
priručnike
nežnosti i bola.

Usavršavala ih
u načinima disanja.
Kaligrafiji. Blistanju
kože. Molitvama
svemu klonulom.

Da bljesnu.
Kao neisplakan bakar.
Kad stignu na samit
mrtvih ruža.

Iza okretnih vrata.
Gde iz punog sjaja
zauvek se otkotrlja
dugme carskih noći.

Da škripnu.
Kao fibula.
Kad sklopi se.

I nasleđem svog
ranjivog dara veže
dve usamljene
grudvice.
Puste zemlje.