Intervjui

2016.


Novosti, Internet, Intervju sa T. K. Decembar 2016.

Živimo u eri skraćenica

Živimo u eri skraćenica


Elektronski časopis PROVINCA

Tanja Kragujević, Intervju, časopis PROVINCA, br. 2, 2016.

Intervju pripremio Miroljub Stojanović


Intervjui

2014.


Časopis Tema

Darija Zilić, Tanja Kragujević, Intervju, časopis Tema, br. 1i2, 2014, Centar za knjigu, Zagreb

Portret pesnikinje Tanje Kragujević. Urednik: Dinko Telećak. Stihove tumači: Gordana Gadžić. Razgovor sa pesnikinjom vodi književnica Darija Žilić


Intervjui

2012.


POLITIKA

Sanjam druge prostore, kao disanje

Politika, Kultura, Zoran Radisavljević, 30. septembar 2012.


NOVOSTI

Tren vredan slavlja

Novosti, Kultura, Bane ĐORĐEVIĆ, 16. septembar 2012.


2011.


POLITIKA

Atentat na postojanje

Kulturni dodatak, Politika, 5. februar 2011.


NOVOSTI

Na strani nevažnih jednostavnosti

Večernje Novosti 8. januar 2011, dodatak Kultura.


2008.


Политика

Следим ритам срца

Тања Крагујевић, песникиња и есејиста

Свака реалност је, знамо, најфантазмагоричнија збиља, па ни време софистицираних чуда није изузетак.

Тања Крагујевић (Сента, 1946), песникиња и есејиста, објавила је сeдамнаест песничких збирки. Од 1993. године аутор је Књижевне општине Вршац (КОВ). У овој издавачкој кући објавила је пет песничких књига: „Осмејак омчице”, „Осмејак под стражом”, „Пејзажи невидљивог”, „Жена од песме” и недавно „Плави снег”, као и књигу малих есеја „Кутија за месечину”.

„Плави снег” је књига урбане поезије, лирска историја нашег времена у којем „збуњују се просвећени векови, владари похлепе, свргнути диктатори”?

Да, али у визији моје песме. Она је заљуљана, и понекад самовласна – као отпор сваком, пa и историјском намету. Све друго је, у једном часу, под њеном супремацијом. А тако бива ретко – и само у песми. Jeр и она, као и језик сам, најчешће трпе диктат реалности, рефлектују га, и сносе – као своју судбину, судбину уопште.

Живимо у суровом свету, без љубави. Куће које градимо зидамо за „стотину година самоће”. Куда нас води толика отуђеност?

Отуђеност, наизглед, води само другој отуђености – као дугој, поларној зими. То је закон климата. Но нигде не стоји да и тај закон, као и други, не може бити подвргнут хуманој провери, и промени. И он, наиме, може постати предмет ироније, субверзије субјекта – одбране онога што је потреба налик глади – изазова другости, свега што, као „лепи инат”, управо песма негује у нама. Отуђеност може бити – да будемо благи – и друго име за хибернацију, чији ће исход, можда већ следећег часа, бљеснути својим супротним ликом, пуним виталног, дијалошког, сарадничког.

Ово је свет без душе, време у коме доминира техника, у којем људи разговарају са компјутерима. Чак су и сузе дигиталне?

Ако се, у једној од најмоћнијих земаља, у редовну наставу, уводе „часови радовања”, то је већ документ по себи – да је све у нашим реалностима, у самој основинашег искуства, надреално, и теледириговано. Чак и сузе. Сведено, упаковано, и прослеђено, у виду поруке, у лику Мргуда или Смешка. Не морамо чак ни да их снабдевамо дубоким и снажним дозама осећања. Млади, са којима радим у Креативној школи писања поезије на Филолошком факултету, имају проблем управо са самоисказивањем ван општеважећих формула, Си-вија, идиомских пречица или емотикона, који им услужно замењују самоексплицирање. Стога су часови права откривалачка авантура – Дуго путовање ка Себи. Као и ова настава радовања, коју помињем, то је понирање, без кога нема стварања. Овај изазов, једнако психолошки и социолошки, у замци је културе новог идеограмског писма, зоне брендова и синтетичке моћи слике, која је потиснула, заменила и готово заобишла лични печат и знак. Емотивни и мисаони ребус остављен е по страни, недотакнут.

Нада, ипак, постоји јер постоје тренуци у којима „пишеш ми на опници пиринча. Одговарам на зрнцу соли”. Нада је љубав?

Свако очувано интегрално зрно. Интегритет по себи, који сноси дијалошку структуру личности, света и свемира. Као у оној сторији о власнику минијатурног острвца у оквиру Велике империје, који је, недавно, изразио жељу да свој посед, и иначе осамљен и неприметан, као и свака појединачност – и званично отцепи! У ери апстрактне целине, која нас и не поима – сем приликом доставе пореских рачуна – прича са острвцетом је фантастично аутохтони, иронични глас самоодбране.

Преживели смо ратове у којима су „тигрови” дизали пруге, а „пантери” спаљивали села. Како сте доживели распад земље?

Стихови које наводите иронијски су осврт на племенске сукобе, ма кад и било где се збивали, па и када је у питању сама сила, у улози племенског савеза. Произвођење барбара на нашим границама, ту крај нас, и у нама, у нашој подсвести, чини се да је стекло невиђено убрзање, енергију прецизно управљане и форсиране потребе за глобалном променом, под оперативним системом који не броји ране и жртве. Оне га не боле – он сам остаје недодирљив. Но као што епоха енергетских и нутритивних криза и житељима најмоћнијих земаља већ опрезно налаже да „гаје храну у свом врту”, можда ће и друге, комплексније кризе, призвати оно што Константин Кавафи назива мудрошћу. С толиким искуством, „разумећеш већ”, вели он, „шта то Итаке значе”.

Мој примарни дискурс налаже ми култура срца, блиска „суматраизму” Црњанског. Затреперим, кад се негде отвори цвет, и умирем, са сваким умирањем. Срце је полиглотски орган, говори и разуме све језике, и утолико пре мултикултуралне споне нашег ширег простора доживљавам као природни, завичајни контекст. И данас мислим да космополитски – и културолошки и емотивно – боље и спремније овде, него другде, схватамо поезију „нашег” Севера, и сјај пастрмки и стваралачке темпераменте Југа – уз сва друга могућа разумевања, па и идеју заједништва. Свеједно што, у мозаику данашњих новопроглашених реалности и другачијег поимања националних и културних идентитета, ово осећање, потреба или замисао, делују илузорно – следим ритам културе срца.

Питате се ко пише Ваше песме, да ли су песници само писари. Поезију уздижете на ниво божанства?

Некада су песници пропитивали Питију и друга пророчанства, или су призивали Музе. Данас је опит самог живота довољно замаман, ризичан, опомињући и поучан: треба непрекидно мерити пулс човека, заборављеног попут пртљага на успутној станици, или каквог стабла на умору. Проверити да ли су ближњи близу, ослушкивати сеизмографе, мераче тајфуна, цене на берзи и у оближњем дућану, сравњивати билансе након оркана, финансијских криза и геостратешких олуја – па признати песми да тиме што постоји – и подноси невероватну силу колизије свих стварности у мезгри својих старих и нових живих спознаја и речи – она већ јесте подвиг, и мудрост по себи. Оно гориво доливено лампи што, попут заборављеног фењера, ипак у нама светли. Треба је само заштитити – и читати оно што осветљава.

-----------------------------------------------------------

Мала песма одбране

Посматрају нас и прате са свих страна. Уводе биометријске личне карте и пасоше. Превазиђена су и најцрња Орвелова предвиђања?

Свака реалност је, знамо, најфантазмагоричнија збиља, па ни време софистицираних чуда није изузетак. Напротив. Изузетак би пре био извесни антикод, „одметничка” формула, она „мала песма одбране”, коју помиње моја књига. Тајно место у нама. Где узгајамо егзотично воће, ни налик дроги, које пуца од бодљи оштровидих погледа, корака начињених унапред, и у страну, и ветрова које наводимо да из разних, непредвидљивих праваца, дувају у наша недра, и охрабрују нас.

Политика 14.09.2008.

Интервјуи култура.
Зоран Радисављевић


NOVOSTI

Povodom zbirke "Plavi sneg"

Kulturni dodatak Novosti, 4. juna 2008.