O ESEJIMA

Slavko Gordić / Nova kritička pisma
Čedomir Mirković / Božanstvo pesme
Dragan Hamović / Kutija za mesečinu
Slavko Gordić / Svirač na vlati trave


Slavko Gordić
NOVA KRITIČKA PISMA

Najbolje o pesnicima pišu sami pesnici. Dar intimnosti koji na ovom poslu pokazuju pojedini kritičari (poput Zorana Mišića, po jednom nalazu Miodraga Pavlovića), samo je, reklo bi se, izuzutak koji potvrđuje pravilo.

Pišući o drugim pesnicima, pesnikinja Tanja Kragujević svedoči o njihovom svetu i govori iznutra, kako to može samo sabrat po tvoračkoj nesanici, s kovibracijom ili onim vinaverovskim satrepetom koji biva jamstvo i činilac pronicanja u pobude i smasao nečije reči. Da to pronicanje ne zastane na pukom (impresionističkom) uživljavanju ne dopušta autorkin kultivisani afinitet za refleksivno-spekulativnu nadgradnju interpretiranih tekstova, potvrđen u njenoj studiji Mitsko u Nastasijevićevom delu (1976) i dvema “knjigama čitanja”, Dodiru paunovog pera (1994) i Trepetu i čvoru (1997). Tako esejistički uvid Tanje Kragujević doseže, u kritičkom registru, upravo onaj kvalitet dvojne mudosti koji ona razaznaje u “vizuelnom tkanju i intelektualnoj šari “ poezije Ivana V. Lalića.

Strasnu meru imaginativne saživljenosti i intelektualne usredsređenosti pokazuje već globalna formula Božanstva pesme (Prosveta, Beograd, 1999), po kojoj šest sa samosvojnih pesničkih sudbina i pustolovina biva podrvrgnuto istoj metodološkoj vizuri i “anketi”. Naime, svaki od tumačenih pesnika predstavjen je po jednom paradigmatičnom pesmom iz koje polaze i u kojoj se stiču fundamentalne i integralne crte opusa, koji je, opet, uvek rasvetljen u bitnim relacijama pesnikovog doživljaja sveta, njegove filozofske i poetičke (samo)svesti i, ponajpre, poetske algrebre. Nimalo usiljeno, svako od šest umnogome neuporedivih iskustava sveta, jezika i pesništva biva u Kragujevićkinom ispitivanju i svojevrsna potvrda, trenutak samoobznane naslovom sugerisane vere u besprimernu visinu i čistotu Poezije.

Najveća vrednost knjige nije, ipak, u originalnosti i doslednosti s kojom je realiziovan jedan unapred utanačen projekat, već u jarkom intenzitetu s kojim je u njenoj "prizmi čitanja" prelomljeno nekoliko značajnih figura savremenog srpskog pesništva. Izdašna prisnost i tragalačka invencija ovog esejističkog čina menjaju zasvagda predstavu o dubini i raznolikosti naše današnje poezije. Miodrag Pavlović, ili “književni asteroid sa imenom ovog pesnika”; proniknut je u svoj nadličnoj i nadnacionalnoj raznoobraznosti i složenosti. Ivan V. Lalić, pesnik metafizičkog instinkta i golemog kulturnog pamćenja, doživljen je i kao “pesnik iskustva, senzitivno uhvatljivog, melanholično i prisno iskazanog nemira”. Srba Mitrović, na primeru jednog antologijskog “pesničkog dokumentarca”, sagledan je iz profila verističkog “nemara” i refleksivnog nemira. S nadahnutom privrženošću dočarana je poetika životne jednostavnosti i poezija nadstvarne običnosti Aleksandra Ristovića. Tih i otmen poetski glas ranopreminulog Dušana Vukajlovića, kao i neumorno rvanje mladog Nenada Šaponje s opsenama sveta i jezika bez identiteta i lica, zaokružuju venac inspirativnih interpretacija i za naše prilike neoubičajeno odrešitih vrednosnih sudova.

Ključna mana ove sjajne knjige, koja je u svojim poredbenim obasjanjima i mapa modernog svetskog pesništva, zakonito je naličje njene ključne vrline. Lavirint sveta i jezika ponekad se preslika u lavirinutu tumačenja. Kao što Prust, po Valeriju, beskrajno raščlanjava tamo gde drugi nemaju šta da kažu, tako i Tanja Kragujević umnožava i produbljuje slike, asocijacije i ideje nad prizorima koje kritika obično previdi ili tek uopštavalački evidentira. Teško je setiti se još nekog ko je poslednjih decenija pisao o poeziji sa ovoliko ljubavi, znanja i nadahnuća. Doista, niko kao pesnici!

O knjizi eseja Tanje Kragujević Božanstvo pesme (Prosveta, Beograd, 1999), Profili i situacije “Filip Višnjić”, Beograd, 2004, str. 210-212.

Vrh strane


Čedomir Mirković
BOŽANSTVO PESME

U esejima o šestorici savremenih srpskih pesnika (Miodragu Pavloviću, Ivanu V. Laliću, Srbi Mitroviću, Aleksandru Ristoviću, Dušanu Vukajloviću i Nenadu Šaponji), Tanja Kragujević spaja analitičku usredsređenost na pojedinosti sa sintetičkim uočavanjem prirode stvaralačkog postupka.

Palazeći, u svakom od tekstova, od po jedne pesme, za koju veruje da sadrži ključne misaone odrednice, semantičke specifičnosti i ontološku paradigmatičnost, autorica nastoji da uhvati suštinu pesničkog postupka, poetička načela i dokaze o poetskoj originalnosti.

Suptilna intelektualna penušanja i prijemčivost izlaganja obezbeđuju knjizi Božanstvo pesme svojstva esejistike u izvornom značenju te discipline, dakle u značenju stručnog interpretiranja obojenog izrazito ličnim tonom.

Recenzija za zbirku eseja Božanstvo pesme (Prosveta, Beograd, 1999).

Vrh strane


Dragan Hamović
GUSTI, MALI OBLICI

Dve su težišne oznake za književno ime Tanje Kragujević, združene u sadejstvu: pesnikinja i čitateljka. Da je Tanja ovo drugo vide se u pesmama koje prizivaju i prožimaju različna, birana i kultivisana pesnička i uopšte lektirska iskustva. Neretko se citatom ili bar aluzijom pozove na nekog drugog autora, prizove ga iz svog duhovnog prostora u prostor svojih tekstova. To je susret jedne tanane senzibilnosti sa drugim senzibilnostima, opštenje po srodnosti, nikako neko mehaničko, iznutra nedovoljno pokriveno razmetanje književnom kulturom. Da je, opet, Tanja Kragujvić ono prvo, tj. pesnikinja, od prvog reda, od prve slike i prve slikovnosti, otkrivaju njeni književnokritički, a naročito esejistički napisi. Uporedo sa plodnim nizom pesničkih knjiga, osvešćen i aktivno čitalački pol autorkinog bića opredmećen je među koricama "knjiga čitanja" (Dodir paunovog pera, 1994; Trepet i čvor, 1997; Božanstvo pesme, 1999). Tome se trilingu, u čijem je dalekom i dubokom zametku davna studija o Nastasijeviću, pridružuje i, koliko srodna toliko zasebna u narečenom stroju, knjiga Kutija za mesečinu koja okuplja množinu sasvim kratkih tekstova. U prvom delu Kutije za mesečinu, čitamo napise koji su na još poroznijoj žanrovskoj međi između eseja i poetske proze nego što je to inače slučaj kod Tanje Kragujević, a u drugom delu preovlađuju tekstovi gde kao tumač stoji sučelice pojedinačnim pesmama mnogih domaćih i prevedenih pesnika.

Čini se da je ključ za specifičnu razliku Kutije za mesečinu u okviru esejističkog opusa naše autorke prvo ponuđen pri početku, u zapisu "Nevidljiva usta", a potom i na samom kraju knjige. "Volim male forme", napisaće Tanja, "One su neposredan, ne i lak odgovor pritisku velikih formi, teroru vremena, između ostalog. Lirika komprimovana vanlirskim, golim materijalom..." Opis sasvim odgovara onome što je ponuda i narav prvog ešalona zapisa ove knjige, gde se najpre čini da se autorka bavi vremenom u kojem živi i svetom van pesme, da bi potom, iznenada (i neizbežno), zaokrenula putanju ka pesmi. "Jer jezik je, zapravo", čitamo s početka Kutije, mesto gde sve imam." I kao pesnikinja, kao i ovde u kratkim "komprimovanim" esejsitičkim formama, autorka pokazuje visoku selektivnost u propuštanju stvarnosnih elemenata u pesmu, oni tu nađu mesta suptilno označeni, obeleženi, da upotrebimo sintagmu Tanje Kragujević iz teksta "Zid u polju", "doziranom jezičkom gustinom". Gustina je očito važna reč za poetičku definiciju i samodefiniciju autorke, pa se ne slučajno i ponavlja u ovoj knjizi: "previše je lakoće, premalo gustine" ("Otkazano bekstvo"). Kada pesnik, naročito onaj modernih vremena, sažima jezičko telo pesama, on to čini ne bi li iscrpao iz te leksičke i sintaksičke svedenosti ono dublje, supstancijalno i semantički neotkriveno. To važi koliko za pesme toliko i za ove male guste esejističke oblike Tanje Kragujević. Kada nam sklop iskaza i ne omogućava lagodno praćenje njenog osnovnog toka, susrećemo podsticajnu enigmatičnost i otvorenost čitalačke asocijacije. Tada imaginativno i neomeđeno u radu jezika odnosi prevagu, i čitanje postaje dopevavanje, poetski odjek čitanja. Odista, ima nečega čaralačkog, i u pesničkom ali i u interpretativnom činu Tanje Kragujević. I to se prenosi dalje, ta tenzija koja nekome, pogotovo današnjem (lakom i olakom) primaocu, može biti naporna, ali koja je znak, izraz udubljenosti i osetljivosti.

I sam izbor pesama i autora koje podvrgava kratkim i efektnim tumačenjima ili osvrtima, ukazuje na široku a probranu književnu obitelj Tanje Kragujević sa kojom se, na razne načine, razgovara i razumeva. Šta ipak sagledavamo kao naročit plod te budnosti nad tekstivima i smislovima? To su, pored ostalog, pojedine čvorne reči i sintagme iskrsle kroz čitanje, koje integrišu u sebi silu smisla koji zamenjuje redove i redove razložnih i tačnih opisa. Obično su kurzivne, markirane te reči i takvi sklopovi reči. Odmerena bliskost svega - u tri reči stao je opis poetike Srbe Mitrovića, na primer. Kraljevska povlastica - sintagma je izrečena povodom esejistike Borislava Radovića. Otvoreni isečak - lozinka je za pesmu Živorada Nedeljkovića. I tako redom.

Autorka ovakve osvešćenosti i posvećenosti, pomenusmo već, ne odoleva samotumačenju. Jedno takvo, kao rezime čitave knjige Kutija za mesečinu, Tanja Kragujević i smešta na kraj. Dotiče se pitanja dodira eseja i poezije, i iznalazi jednu srećnu reč za tu vezu, koja čini objedinjujuće načelo tekstova ove knjige. "Komplot", zavera reči, jednog i drugog kova i zadatka. I dalje Tanja Kragujević nastavlja, da jasno poentira knjigu: "Čitanje prevodi u pisanje, i sve što iz njega hlapi, neuhvaćeno, kao plot mesečine, konvertuje u opipljivi bol misli i čula. Gde smo najbudniji u sebi, za druge. U neizostavnosti empatija, u duhu naših tela, koji istražujemo nedoslednošću, a čuvamo kao tajni porok izvesne, možda poslednje, postojanosti."

O knjizi malih eseja Kutija za mesečinu (KOV, Vršac, 2003), Književni magazin, br. 42, god. IV, decembar 2004.

Vrh strane


Slavko Gordić
U NOVOM SVETLU

Moj uvid u pesnički i esejistički rad Tanje Kragujević nije potpun, pa otud ni pouzdan. Pisao sam svojevremeno o dve njene pesničke knjige i o jednoj esejističkoj, da bih ovog leta – ne sluteći večerašnji susret (u Gradskoj biblioteci, u Beogradu, 12. oktobra 2006) – sačinio kraći zapis o Ženi od pesme, Tanjinoj najnovijoj, šesnaestoj pesničkoj zbirci. I da bih, u minula dva-tri dana, s radošću i žurbom, čitao njenog Svirača na vlati trave, knjigu eseja o Desimiru Blagojeviću, Milošu Crnjanskom, Vasku Popi, Srbi Mitroviću, Miroljubu Todoroviću i Nikoli Vujčiću, osvedočen da je esejističko-kritički svet i govor Tanje Kragujević – svojevrsni "hodoplet smisla" u "beskraju rečenice" – i bogat i teško prohodan, i opojan i iznurujući, i prepun tematsko-problemskih uvida i nedvosmisleno bujan u njihovoj poetsko-asocijativnoj transpoziciji.

Od svoje rane studije Mitsko u Nastasijevićevom delu (1976) do bezmalo jučerašnjeg njenog zapisa u Politici o poljskoj pesnikinji Evi Zonenberg Tanja Kragujević biva, zapravo, "svuda i uvek pesnik", kao i Crnjanski, u koga se, po njenom nalazu, moć poezije i njeni posebni kvalifikativi "rastapaju, poput skupocenog parfema, i u njegovim drugim žanrovima". Ljupkost navedene polurečenice ne sme da zavara. Čarolija govora ovde uvek druguje sa tragalačkim nemirom duha, u kojem, recimo, ruža nemonovno biva strašna ruža smisla a broš metafizički broš sa iglom u duši, kako već glase dve sintagme jednog malog eseja u Tanjinoj knjizi Kutija za mesečinu (2003).

Prodornu tačnost Tanjinog uvida i imaginativnu neiscrpnost njenog govora, neretko sličnog slapu ili gejziru, možemo ilustrovati ovim, ne naročito biranim pasusima iz ogleda o Crnjanskom, segmentom u kojem je reč o novini njegovog "jezičkog toka melodioznosti koja povezuje, zbira, usaglašava izrečeno sa eliptičnim, nedosegnutim, neizrecivim":

Istim rečima, kao rasprskavajućim kapsulama, Crnjanski puni drugačija značenja, poništava govorne pauze, naseljava ih finim skalama, intermecom koji je, poput duge, izmirio dve obale, vidljivo i nevidljivo, ukrotio dinamizam pripovedanja i zamenio ga novim pasažima, anaforama, koje, kao intuitivni konac, vode drugačijim sledom invencije i izrečenog, preskačući, čas opojno i zaneseno, čas promišljeno, kao u kakvoj zamišljenoj drevnoj i umnoj igri, jednostavnu i jednostranu glad priče.

Ništa o tom složenom postupku ne govori jasnije nego smisao za parabolu, za jasnost malih znakova zaokruženja, iz kojih proističe značenjski krug, opseg najvećih smisaonih ubrzanja, što pred čitaoca stavljaju, izbirljivom poetskom frazom građene, minijaturne oslonce jedne pokretne, gotovo nezaustavive kolekcije kliznih slika, čija se misao čuje, emocija vidi. To je snaga i fantastična lepota natčulne vizije, kojoj bi pogodovalo filmsko preklapanje sekvenci dostupnih oku, a pomešanih sa fluidnim prizorima duše, što se mogu naslutiti samo "širom zatvorenih očiju".

Čarolija evokacije i stilizacije ne sme, ponavaljam, da nam zastre interpretativnu dubinu kritičko-esejističkih prozrenja Tanje Kragujević, koja – izdvojićemo bar dva-tri nalaza – u putnim zapisima i ukupnom delu Miloša Crnjanskog lucidno sagledava i njegove temeljne i globalne antropološke, egzistencijalne i poetičko-poetske osobenosti. Takvo je, ponajpre, osvedočenje o dualnoj prirodi doživljaja sveta našeg velikog pisca, kome je podjednako važno čulno iskustvo kao i usavršenost duha, zemlja i nebo, fizičko kao i duhovno, vidljivo kao i nevidljivo. Takva su i naslućivanja o njegovim pesničkim srodstvima i susedstvima s Georgom Traklom, sa drevnim kineskim pesništvom, sa Ivanom Lalićem, "možda jedinim njegovim pravim pesničkim naslednikom", u čijem osećanju sveta se vezuju Vizantija i Mediteran onako kako se u Crnjanskovom oku i srcu zbližuju Toskana i Srem.

Meri i prirodi sapripadanja Tanje Kragujević i Miloša Crnjanskog odgovara, čini se, i stepen bliskosti naše pesnikinje s Desimirom Blagojevićem. Njen esej Svirač na vlati trave produbljuje i razmiče naš doživljaj i okvir doskorašnjih čitanja ovog čudesnog pesnika. Uz sve poštovanje za poetske odzvone i kritičke uvide Branka Miljkovića, Radomira Konstantinovića, Svetlane Velmar Janković, Ivana Lalića i Slobodana Rakitića, biće da se niko da sada nije ovako prisno saživeo sa pesnikom, pevačem i snevačem Desimirom Blagojevićem. Paradoksi i dvojstva njegovog doživljaja sveta, vremena, čoveka i jezika dočarani su u ovom eseju koliko poetski sugestivno toliko i analitički ubedljivo. Visoka mera onog što Teodor Lips zove uživljavanjem (Einfühlung), Žorž Pule kovibracijom ili identifikacijom dveju svesti, a naš Vinaver satrepetom, omogućuju Tanji Kragujević verodostojnost nadahnutog govora iznutra, a njena minuciozna pretraživanja istinsku valjanost i novinu u tumačenju "višestrane suštine" ovog pesništva. Meni se osobito dragocenim čini sagledavanje dubine i prirode srodstva Blagojevićevog s Nastasijevićem, koje Tanja posvedočuje divnim i retkim sadejstvom intuicije i erudicije, čuda i truda. Paradoksalno susedstvo rane i cveta, smrti i blaženstva biva zajednički imenitelj u emotivnim i duhovnim obasjanjima dvojice pesnika. Kako obojica podjednako silno upijaju i zrače, nije čudno da se i pesnikinja Tanja Kragujević ponekad i u ponečem nađe u oribiti njihovog tvora i zbora. Tako tek sad dokučujemo da je rodno mesto njene pesničke knjige Duša trna (1995) mogao biti Blagojevićev distih: "Anđelska ružo crna,/mirisna dušo trna!"

I gle kako se – svejedno da li zakonito ili slučajno – opet nađosmo pred onim metafizičkim brošem sa iglom u duši!

Izvinjavajući se autorki i nekolikim junacima njene knjige o kojima u ovom krnjem zapisu nije bilo reči, samo bih podsetio na neveselu istinu da je danas mnogo lakše sakriti dobru knjigu nego razglasiti rđavu. Utoliko pre Svirača na vlati trave valja čitati, preporučivati i hvaliti.

O knjizi Svirač na vlati trave (Agora, Zrenjanin, 2006), Letopis matice srpske, decembar 2006 (godina 182, knjiga 478, sv.6). I u knjizi: Kritičke razglednice, Službeni glasnik, 2008, str. 153-156.

Vrh strane