Bibliteka ARIJEL

Izadavačka kuća iz Zrenjanina Agora, koju vodi pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja, pored brojnih izdanja iz oblasti domaće i svetske proze, esejistike i kritike, od 2008. godine pojavljuje se u našem kulturnom prostoru i kao pokretač biblioteke Arijel, posvećene najznačajnijim stvaraocima moderne svetske i srpske poezije.

Urednik biblioteke je Tanja Kragujević.

Agora, Zrenjanin, 2011.

Sara Kirš
CRNO OGLEDALO

O PESNIKINJI

Sara Kirš je rođena 16. aprila 1935, u selu Limlingerode, Južni Harc, kao kći poštanskog službenika. Njeno ime je Ingrid Bernštajn, no počev od prvih objavljenih radova, šezdesetih godina prošlog veka, koristi ime Sara, i prezime po suprugu, pesniku Rajneru Kiršu.

Studirala je biologiju u Haleu, a književnost, na Institutu “Johanes R. Beher”, u Lajpcigu (1963), gde je slušala predavanja pesnika i esejiste Georga Maurera, zajedno sa mladim stvaraocima sa kojima je i prijateljovala, a koje su kritičari nazvali saksonskom pesničkom grupom.

Prvu knjigu objavljuje sa suprugom Rajnerom Kiršom, 1965, ali, i pored uspeha, nastavlja sama, objavljujući 1967. godine samoslatlno prvu zbirku poezije (Boravak na selu).

U novembru 1976. potpisala je, zajedno sa jedanaestoricom drugih pisaca, pismo vlastima NDR, sa molbom da se preispita odluka o oduzimanju državljanstva umetniku Volfu Birmanu. Posledice koje je ovaj akt imao za pesnikinju bile su dalekosežne i teške, jer joj je bilo onemogućeno da objavljuje, a prema njenim rečima, osećala se kao paralizovana, zavisna „od politike, koja se nije usuđivala da ljude pusti da budu ljudi u svoj njihovoj neuračunljivosti“. Iskučjena je iz Socijalističke jedinstvene partije Nemačke (SED) i iz Nemačkog udruženja pisaca u DDR-u, čiji je član, kao slobodan umetnik – književik, bila od 1965. Avgusta 1977. svojevoljno napušta NDR i seli se najpre u Zapadni Berlin, a od 1983. stalno se nastanjuje u selu Tilenheme, na severu Nemačke, u pokrajini Šlezvih-Holštajn.

Objavila je znatan broj poetskih knjiga, knjiga za decu, i knjiga proze. Bavila se i prevođenjem (zapaženi su njeni prevodi Ane Ahmatove).

Dobitnik je gotovo svih značajanih nemačkih i evropskih nagrada za poeziju: Austrijske nagrade za evropsku književnost, 1981, Helderlilnove nagrade, nagrada Petrarka, HajnirhHajne (1973) prestižne nagrade Georg Bihner (1996), nagrade Droste Hilsfof, 1997, i drugih.

Odlikovana je književnom nagradom grada Majnca i nagradom za umetnost pokrajine Šlezvih-Holštajn 1988. Dodeljena joj je, zajedno sa poljskom pesnikinjom Evom Lipskom, u Torunju (Poljska), nagrada Samjuel-Bogumil-Linde (2007).

Sabrane pesme u pet tomova štampane su joj u Štutgartu 1999, a povodom pesnikinjinog sedamedestog rođendana, u Minhenu se 2005. objavljuju njene Sabrane pesme u jednom tomu, dok 2009. isti izdavač (DVA) publikuje u jednoj knjizi i njenu sabranu prozu.

Pesnikinja i dalje objavljuje, ne samo poeziju, već i putopisnu, lirsku, i kratku dnevničku prozu. Lirske minijature Labudova ljubav. Crte i čuda, objavljuje 2001, a već sledeće godine poetski dnevnik Visok pritisak nad Islandom, komadi izlomljenog dana, potom knjigu Sneg dolazi na krilima oluje, 2005, i knjigu dnevničkih zapisa Pokisla mačka, 2007. Svoje knjige poezije uspešno ilustruje akvarlima, koji se takođe publikuju, ili se mogu videti na prigodnim izložbama.

U Minhenu joj je 2005. dodeljena nagrada Žan Paul, Slobodne države Bavarske “kao priznanje za njeno celokupno književno stvaralaštvo”, a 2006. Orden zasluga Slobodne države Tiringije, koju joj je uručio predsednik Tiringije Diter Alhaus.

Njena rodna kuća u selu Limlingenrode, kao i stara crkva, zahvaljujući dobrovoljnim prilozima njenih prijatelja obnovljene su i pretvorene u zavičajni muzej - mesto susretanja i okupljanja ljubitelja poezije.

ZIMSKA MUZIKA

IZ POGOVORA

Poezija Sare Kirš je od one vrste, koju bismo mogli da označimo kao nešto magično, sveto, kao vradžbine i prorokovanje, a samo je naizgled obična i razumljiva i bavi se svakodnevnim stvarima. Jedna njena zbirka se tako i zove - Vradžbine (1973). Ona nas vraća na prapočetak jezika, kada je svaka reč bila u vezi sa predmetom koji označava i kada ga je i zvukom opisivala.

Ona govori o „carstvu zemaljskom“, o biljkama i životinjama, o čoveku, o ženi i o detetu, ona ga imenuje, i kao prava „vilenjakova kći“, začarava pred našim očima:

Stanujem u
Svračjem gnezdu na
Drvetu preko puta
Sunca.

Tu je moramo i tražiti. U tom gnezdu svraka je ukrala „crno ogledalo“, a u ogledalu se ogleda čitav svet. Ovde je stopa stiha elegična / Vreme prošlo nesvršeno/Lepa bledo crvena melanholija / Istkana kroz podsečene žive ograde...

Sve nas to vraća na početak avanture, avanture čitanja poezije, koja je ona crvena nit što nam pokazuje put, izlaz iz lavirinta u nama, koji u stvari ne možemo, a najčešće i ne želimo da napustimo.

Snežana Minić

Agora, Zrenjanin, 2010.

HANS MAGNUS ENCENSBERGER
POSLEDNJI POZDRAV ASTRONAUTIMA

Izabrane i nove pesme
Izbor i prevod sa nemačkog Oto Horvat

O PESNIKU

Hans Magnus Encensberger je rođen 1929. godine u Kaufbojrenu u Bavarskoj. Studirao je u Erlangenu, Frajburgu, Hamburgu, kao i na Sorboni, a doktorirao je na Univerzitetu u Erlangenu 1954. Bio je član Grupe 47, od njenog osnivanja 1947. do njenog ukidanja 1967. Ovoj književnoj grupi je cilj bio da obnovi nemačku literaturu podržavajući mlade autore, kao i da aktivno učestvuje demokratizaciji društva. Pored Encensbergera, njeni članovi su još bili i Hajnrih Bel, Ginter Gras, Uve Jonson, Ingeborg Bahman, Erih Kestner i mnogi drugi.

Encensberger je bio gostujući profesor na univerzitetima u Nemačkoj, SAD, urednik na radiju, izdavač i urednik izuzetno važnog časopisa Kursbuch (od 1965 do 1975), kasnije i kourednik časopisa TransAtlantik, priređivač knjiga (spomenimo samo npr. izvanredan Muzej moderne poezije 1960), urednik i priređivač kultne Druge biblioteke, izvrstan prevodilac sa engleskog (između ostalih prevodio je Čarlsa Simića, Vilijema Karlosa Vilijemsa i mnoge druge), francuskog, švedskog i ruskog. Dobitnik je svih najvažnijih nemačkih književnih nagrada; spomenimo samo da je već 1963. dobio najprestižniju nemačku književnu nagradu Georg-Büchner Preis; a 1980. mu je uručena i (tada još) jugoslovenska književna nagrada: Venac Struških večeri poezije.

Hans Magnus Encensberger pored poezije piše još i eseje, drame, prozne tekstove, priče, reportaže, knjige za decu. Objavljivao je knjige i pod nekoliko pseudonima. Poslednjih godina je Encensberger bio izazvao velike kontroverze, kako u Nemačkoj, tako i kod nas jer se otvoreno zalagao za vojnu intervenciju u Kuvajtu/Iranu 1991, u Srbiji 1999. i, ponovo, u Iranu 2003 (naročito je njegovo poređenje Sadama Huseina sa Adolfom Hitlerom izazvalo oštre polemike u nemačkoj štampi). Za kraj, spomenimo i njegov skoro radikalni preokret u viđenju skandinavskog modela socijalne države, dok se 60-tih zalagao za njega, sada je bliži idejama neo-liberalnog kapitalizma. Kao što vidimo, Encensberger ni u poodmaklom dobu ne prestaje da mladalački iznenađuje, provocira, ironizira.

Agora, Zrenjanin, 2009.

TASOS LIVIDITIS
VIOLINA ZA JEDNORUKOG I DRUGE PESME

Izbor i prevod sa grčkog Gaga Rosić

O PESNIKU

Tasos Livaditis rođen je 24. aprila 1922. godine.
Detinjstvo provodi u atinskoj četvrti Metaksurgio (Svilara), koja je oduvek bila stecište pripadnika slobodnog umetničkog izraza.

Na Pravni fakultet u Atini upisuje se 1940. godine, ali studije prekida zbog priključenja grčkom pokretu otpora.

Prve pesničke pokušaje obznanjuje 1946, u časopisu Eleftera gramata.

U periodu od 1948. do 1952. godine (vreme građanskog rata u Grčkoj), nalazi se u progonstvu na ostrvu Makronisos, zajedno sa još jednim velikim grčkim pesnikom, Janisom Ricosom.

Prvu pesničku zbirku Ova je zvezda za sve nas objavljuje 1952. godine. Od tada pa do pesnikove smrti, biće objavljena, uvek kod istog izdavača (Kedros), dvadeset i jedna njegova knjiga poezije, a jedna od njih, Rukopisi jeseni, posmrtno (1990).

Među naslovima Livaditisovih pesničkih zbirki svakako treba istaći: Duva na raskršćima sveta (1953), Žene konjskih očiju (1958), Noćni posetilac (1972), Ljubičice za jedno doba (1985)…

Za zbirku Duva na raskršćima sveta dobija Veliku nagradu za poeziju u Varšavi, a za zbirke Violina za jednorukog (1978) i Priručnik eutanazije (1979) Veliku državnu nagradu za poeziju svoje zemlje, dve godine zaredom.

Mikis Teodorakis je na stihove Tasosa Livaditisa komponovao veliki broj pesama, poznatih širom sveta.

Tasos Livaditis umire u Atini 30. oktobra 1988, nakon dve uzastopne operacije srca.

TASOS LIVADITIS
AUTOBIOGRAFIJA

Ljudi koje nikad nisam upoznao dali su mi krv
i ime,
u mome dobu pada sneg, pada sneg neprestano,
uvek za jednim pokretom, kao da želim da se zaštitim od udarca,
čeznuo sam celog života, pa ipak sam ga zanemario
da bih se dočepao ogromnih bodlji večnosti,
moje meso zavoj oko sutrašnjeg ništa
niko ne može da mi pomogne u mom bolu
osim samog bola - ovde sam, među vama,
a sam,
i poezija kao neka velika istina, koju otkrivaš
posle mnogo godina,
kad više ničemu ne može da ti posluži.

Moj poziv: neostvarivo.

IZ POGOVORA

Pesnik Tasos Livaditis je bio jedan Bog nimalo besmrtan, jedan Demon besmrtniji, ratnik i ljubavnik, glasni buntovnik i onemeli retor, stihotvorac na čije je reči Mikis Teodorakis komponovao neke od svojih najlepših pesama koje i danas peva cela Grčka. Divili su mu se veliki potonji bardovi ove zemlje u kojoj reč blista od Homera do Kavafisa, Seferisa i Kiki Dimula.

Za njim, njegovim putem koračaju neki od značajnih pesnika današnje Grčke (Janis Kodos, Panajotis Nucos, Jorgos Hronas...), koji ga i danas oplakuju, u koga se zaklinju i, kao što to divno u Grčkoj kažu: piju vodu u njegovo ime.

Prići Tasosu Livaditisu, zaviriti, makar krišom, i makar malo, u svet njegove lepote i njegove muke, odvažan je i drhtav korak. Istovremeno. Uvek. Što odvažniji, to nesigurniji. Baš kakav je bio njegov život. I njegovi stihovi.

Gaga Rosić

Agora, Zrenjanin, 2009.

STAKLENA TRAVA
Tanja Kragujević

Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja.

Prvi izbor iz poezije Tanje Kragujević.

Nakon sedamnaest knjiga poezije, Tanju Kragujević, čitamo u sasvim reprezentativnom izboru koji obuhvata magistrale ovog pesničkog sveta koji ne prianja uz običnost. Nudeći svome čitaocu rezolutan uvid kroz plitku nadu sveta, darujući mu onaj pogled iz unutrašnjosti, iz sasvim raslojenog bitka, ove pesme pred njega, stvarnog i ovovremenog, iznose jedan ličan i opšti, simbolički i jezički vatromet.

Biblioteka Arijel, knjiga 2. Agora, 2009.
STANISLAV BARANJČAK
AUDIO I VIDEO. Izabrane pesme.
Izbor i prepev sa poljskog
Aleksandar Šaranac

O PESNIKU

Uz Adama Zagajevskog, Julijana Kornauzera, Rišarda Krinjickog i druge, Stanislav Baranjčak spada u generaciju poznatu kao “Novi talas” poljske poezije. Svoju karijeru ovi pesnici otpočeli su poezijom protesta i društvene kritike, zbog čega sedamdesetih godina 20. veka nisu mogli da objavljuju u zvaničnim izdavačkim kućama.

Stanislav Baranjčak je rođen 1946. u Poznanju. Studirao je poljsku književnost na Univerzitetu Adam Mickjevič, u rodnom gradu, gde je doktorirao 1973. godine.

Debitovao je 1965. godine u časopisu Odra.

Zbog političkih stavova, osuđen je na zabranu objavljivanja i suspendovan je sa fakulteta, na koji je vraćen tek 1980. Iste godine dobija ponudu da predaje na Univerzitetu Harvad u SAD, i tada napušta Poljsku.

Baranjačak je jedan od najznačajnihih prevodilaca poezije sa engleskog na poljski. U saradnji sa američkom slavističarskom Kler Kavana radi i na porevođenju sa poljskog.

Objavio je veliki broj knjiga i članaka u oblasti teorije književnosti i prevođenja.
Od 1983. godine član je redakcije časopisa Zeszyty literatskie (Književne sveske), koji izlazi u Parizu, kao i časopisa Polish Review.
Objavio je, između ostalih, sledeće knjige poezije: Korektura lica (1968), Jutarnji dnevnik (1972), Veštačko disanje (1974), Znam da je to pogrešno (1977), Triptih od betona, umora i snega (1981), Atlantida (1986), Razglednica sa ovog sveta (1988), 159 pesama (izabrane pesme, 1993), Zimsko putovanje (1994) i Hirurška preciznost (1998; nagrada Nike za knjigu godine). Izdavačka kuća A5 objavila je 2006. Baranjčakove sabrane pesme. Iste godine pesnik je odlikovan Komandantskim krstom reda preporoda Poljske.

STANISLAV BARANJČAK
AKO PORCELAN ONDA SAMO TAKAV

Ako porcelain onda samo takav
da ga ne žalimo pod čizmom trapera ili gusenicom tenka,
ako fotelja, onda ne naročito udobna, tako da
ne bude teško ustati i otići;
ako odeća, onda onoliko koliko je moguće poneti u koferu,
ako knjige, onda one koje je moguće poneti u sećanju,
ako planovi, onda takvi da ih je moguće zaboraviti
kada dođe vreme sledećeg seljenja
u drugu ulicu, kontinent, istorijski period
ili svet.

Ko ti je rekao da je dozvoljeno navići se?
Ko ti je rekao da bilo šta traje zauvek?
Zar ti niko nije rekao da se nikada
na svetu
nećeš osećati kao u svojoj kući?

IZ POGOVORA

Jezik, ili bolje rečeno komunikacija – zaista je ključna reč, karika koja povezuje sve Baranjčakove pesme. Komunikacija između države i njenih podanika, govornika i mase kojoj se obraća, pesnika i čitaoca, dijalog živih i mrtvih, duše i tela, Boga i čoveka i konačno, komunikacija pojedinca sa samim sobom.

Padom komunističkog režima u Poljskoj, upotreba politike u pesmama gubi svoj smisao. Baranjčak je to primetio među prvima, i pomerio težište svoje poezije ka kulturološkim aspaktima.

Na velika vrata u Baranjčakovu poeziju ulazi i muzika.
Ali čak i kada u osmercu peva o ljubavi, ili u tercinama o muzici, Baranjčak ostaje angažovani pesnik. Svaka njegova pesma je u svojoj suštini i dalje etička rasprava, platonistički dijalog o dobru i zlu.

Aleksandar Šaranac

Oktobra 2008. godine objavljena je prva knjiga kolekcije, Čelo na suncu, celokupna poezija slovenačke pesnikinje Lucije Stupice (1971.), u prevodu Ane Ristović.

LUCIJA STUPICA

ČELO NA SUNCU
Pesme

O PESNIKINJI

Lucija Stupica je rođena 19. maja 1971. godine u Šmarju pri Jelšah, u Sloveniji. Studirala je arhitekturu. Bavi se dizajnom enterijera, i piše, između ostalog, i članke o arhitekturi i dizajnu za stručne i popularne časopise. Lucija je takođe jedna od pokretača i vođa pesničkog festivala Pranger na kojem se okupljaju kritičari i pesnici iz Slovenije i drugih država. Svojom prvom pesničkom zbirkom Čelo na soncu (2001.) (Čelo na suncu) dokazala je, da je jedna od najperspektivnijih savremenih slovenačkih pesnikinja. Usledile su zbirke poezije Vetrolov (2004.) i Otok, mesto in drugi (2008.) (Ostrvo, grad i drugi). Živi u Ljubljani.

IZ POGOVORA

Pesnički prvenac Čelo na suncu je Lucijina knjiga koja je, i pored toga što u samom naslovu već nudi svetlost, ukazala na to da nema svetlosti bez senke. Ni u ljubavi, o kojoj su, i spremna sam to da tvrdim, slovenačke autorke do tada pevale potpuno drugačije: kao čitateljki slovenačkih pesnikinja su mi tada nedostajali dvosmislenost, bogatstvo slika, autoironija, i izvesna ,,blaga“ oštrina, koju sam polako pronalazila sve više, od jedne do druge Lucijine knjige. Kao i saznanje da nas tek prisustvo senke, stvarne ili metaforične, upozorava na to da svetlosti ima. Kao što ni blizine između nas i drugih ne može biti bez razdaljine koju pokušavamo da prevaziđemo: tek onda možemo oslušnuti lepršanje ptičijih krila, kao veliku apoteozu života.

(...) Jer ono stvarno putovanje, koje implicira ujedno i sva druga, simbolična, jeste ona pretpostavka predvečerja, u atmosferi poigravanja svetlom i zasenčenim mestima, koja uvek, kao i snevanja, kao i potreba za blizinom, kreću iz sobe-utočišta, ili sobe-zatočeništva. Iz sobe sa pogledom. Otuda bekstvo u drugost, bilo da je u Lucijinoj poeziji izražena kroz menjanje perspektive, prostora, geografske tačke, ili erotsko-ljubavnog transponovanja u drugog, ne mora automatski da znači udaljavanje i odlazak od sebe, već otimanje od sebe zarad povratka koji će biti obogaćen iskustvom pređenog puta.

Ana Ristović

PS
Jedne sepembarske noći sam izgubila zvezdu.
Tražim je u oglasima i po kuloarima gde sve znaju,
ali nema je nigde. Tako mi preostaje samo čelo na suncu,
koje daruje svoje glasove nečemu
što nije leto ni zima, i koje, ove strune,
zategnute preko kože, ne umnožava u milion istih.